Ејлин Го води фарму са горње палубе паркинга у Сингапуру.
И ово није мала операција – снабдева оближње трговце и до 400 кг поврћа дневно, каже она.
„Сингапур је прилично мали, али имамо много паркинга. Прилично је сан имати фарме [овде] како би се задовољиле потребе становника у заједници“, каже она.
Најмање десетак ових фарми на крововима сада је никнуло широм те градске државе југоисточне Азије.
Влада је почела да издаје необичне парцеле у закуп 2020. године у оквиру својих планова за повећање локалне производње хране. Земља са 5.5 милиона становника тренутно увози више од 90% своје хране.
Али простор у овој густо насељеној острвској држави је оскудан, а то значи да земљиште није јефтино. Сингапур има једну од најскупљих некретнина на свету.
Један фармер је рекао за Би-Би-Си да је због високе цене његовог првог паркинга морао да га одустане и пресели се на јефтинију локацију.
Када је ББЦ Невс посетио фарму госпође Го, која је отприлике трећина величине фудбалског терена, операције су биле у пуном јеку.
Радници су брали, секли и паковали цхои сум, лиснато зелено поврће које се користи у кинеској кухињи.
У међувремену, на другом крају објекта, други радник је био заузет поновним сађењем садница.
„Жетве смо сваког дана. У зависности од поврћа које узгајамо, може се кретати од 100 кг до 200 кг до 400 кг дневно“, каже госпођа Гох.
Она каже да је покретање фарме коштало око 1 милион С$ (719,920 УСД; 597,720 £), при чему је велики део новца потрошен на опрему која ће убрзати жетву.
Иако је добила неке субвенције, госпођа Гох каже да њен посао још није профитабилан.
Она има 10 запослених и плаћа закуп од око 90,000 С$ годишње за простор и још једно паркинг место, које се још увек поставља.
„Наш период постављања десио се током пандемије Цовида, тако да је логистика била много скупља и трајала је дуже“, објашњава госпођа Гох.
„Штавише, ово је био први тендер за паркирање на крову који је доделила [влада], тако да је процес био веома нов за све“, додаје она.
Сингапурски фармери на крововима такође проналазе друге начине да зараде новац.
Николас Го, који није у сродству са госпођом Го, каже да је успео да оствари профит тако што је људима наплаћивао месечну накнаду за бербу поврћа на својој урбаној фарми.
Он каже да је идеја посебно популарна код породица које живе у близини јер је „то приступ у заједници, а не комерцијални“.
Међутим, други урбани фармер, Марк Ли, каже да су га високи трошкови натерали да се пресели у индустријску зграду која наплаћује „занемарљиво“, односно нижу кирију.
„Поврће је на крају само поврће. Можете га добити у најсвежијем и најбољем квалитету, али постоји ограничење колико би неко платио. Овде не говоримо о тартуфима“, каже господин Ли.
'Егзистенцијално питање'
Фарме на крову нису једини начин на који Сингапур има за циљ да повећа количину хране коју узгаја.
Већина домаћих производа у земљи долази из високотехнолошких објеката који су у великој мери субвенционисани од стране владе. Имао је 238 лиценцираних фарми у 2020, према званичним подацима.
Неке од фарми су већ профитабилне и могу проширити своју производњу како би повећале профит, каже Сингапурска агенција за храну (СФА).
„Сигурност хране је егзистенцијално питање за Сингапур. Као глобално повезан мали град-држава са ограниченим ресурсима, Сингапур је рањив на спољне шокове и поремећаје у снабдевању“, рекао је портпарол СФА за ББЦ Невс.
„Због тога је важно да континуирано предузимамо кораке да обезбедимо наше основне ресурсе“, додаје портпарол.
Раније ове године, питање безбедности хране је дошло у оштар фокус у Сингапуру када неколико земаља у региону забранило је или ограничило извоз кључних намирница.
Владе које се ослањају на увоз покушале су да заштите своје залихе хране док су рат у Украјини и пандемија подигли цену свега, од основне хране до сирове нафте.
До 2030. Сингапур има за циљ да произведе 30% хране коју сам конзумира – више од три пута више од садашње количине.
Професор Вилијам Чен са Сингапурског технолошког универзитета Нањанг каже да би урбаним фармама требало понудити више подршке.
„Постоје мере као што су грантови за продуктивност од СФА и редовна тржишта фармера како би се потрошачи подстакли да купују више локалних производа“, каже професор Чен, који је директор универзитетског програма науке о храни и технологији.
„Можда би се могло размислити о помоћи локалним фармерима да усвоје једноставне технологије…“, каже он.
Међутим, Сониа Актер, доцент на Лее Куан Иев Сцхоол оф Публиц Полици, верује да ће високи оперативни трошкови вероватно остати главни изазов за урбане фармере.
„Сингапур нуди много субвенција и финансијске подршке предузетницима који раде у овом простору“, каже она.
„Питање је да ли ће ове фарме моћи да раде и да буду комерцијално одрживе када државна подршка престане да тече.
Назад на крову окруженом торњевима усред урбаног ширења Сингапура, госпођа Гох може изгледати као свет далеко од традиционалне пољопривреде.
Међутим, она понавља осећања генерација фармера које су биле пре ње: „Одустајање није опција. Што је изазовнији, то ће бити исплативије.”
Извор: Анабел Лианг – ББЦ Невс