Мало село Имантау у региону Северног Казахстана са око две и по хиљаде људи постало је „престоница петунија“ за релативно кратак период и обезбеђује лавовски део пореских олакшица за цео регион Аииртау, преноси Петропавловск. .вести са освртом на Предузетничку комору. – Пре 15-ак година мој свекар Кузахметов Идрис одлучио је да почне да се бави узгојем петунија. Када је видео колика је потражња за овим цвећем, предложио је да једна породица прво узгаја петуније. Обезбедио сам им услове, направио пластенике. Они су посадили цвеће, узгајали га, а он их је откупио. Затим је предложио да се узгаја цвеће бави друга породица. Сада се стакленичким послом одмах бави 150 домаћинстава, где је укључено више од 500 сељана. Дозволио им је да стану на ноге, а онда једноставно отишао у пензију“, каже Илнар Гаљамшин, представник удружења агро-сеоског туризма. Главни добављачи семена су Холандија и Америка. Током година развоја кластера, логистика је беспрекорно отклоњена. Нема пропуста у снабдевању семеном. Цена килограма семена је до милион и по тенге. Пракса је показала да се холандске петуније добро укорењују на северу Казахстана. Локални становници су већ постали толико искусни узгајивачи цвећа да по ивици листова одређују које ће боје бити цвеће. Није било посебне обуке – сви су учили у пракси. Уводе савремене технологије за наводњавање, експериментишу. „То је био постепен процес. Саветовали су једни друге. Радили су једни за друге, а онда су код куће направили сопствени пластеник и почели сами да их узгајају. Нису се међусобно такмичили. Иако још увек постоји здрава конкуренција. Неко има лепше цвеће, неко бољи стакленик – објашњава Илнар Гаљамшин. Цвећар се овде развијао готово без додатних субвенција и дотација државе. Упркос чињеници да трошкови модерног технолошког стакленика данас достижу 10 милиона тенге, само је неколико који су се пријавили за државну финансијску подршку. У 2019. години, према пословном плану, један од становника добио је иновативни грант, узео је средства за опрему за заваривање – за израду пећи за пластенике. Према Илнару Гаљамшину, сада цела земља зна за петуније Имантау. Људи долазе овде по јефтино цвеће чак и из најудаљенијих крајева. „Практично нема потребе за тражењем тржишта продаје. Све се преноси од уста до уста. Углавном, сви само чекају купце. Главна продајна тржишта су Нур-Султан, Кокшетау и Петропавловск. Ако је, на пример, само један стакленик испод престонице, нико тамо не иде. А у Имантауу има 150 пластеника и сви долазе овде. Али, на пример, 2021. су дошли из Шимкента, купили петуније овде. Посадили су семе у марту, али је ударио мраз и морали су поново да купују“, каже Илнар. Као и сваки други посао, није без изазова. Године пандемије постале су тешке за локално становништво. „Ситуација је сваке године другачија. Година пандемије показала је да цвеће није толико популарно у таквом периоду. 2020. људи нису могли да продају цвеће. Бачени хиљадама, десетинама хиљада. Ово је веома тежак посао. Ако температура падне, јак ветар – све може да умре – деле мештани. И поред свих потешкоћа, мештани села не планирају да траже друге пословне нише. Цена земљишта и некретнина овде је сразмерна капиталу, јер је присуство стакленика овде гаранција успешног пословања. – Има смисла када једно домаћинство расте од сто хиљада цветова по сезони. По цени од 45 тенге, ово је више од 4 милиона тенге. Три месеца интензивног рада, када мештани немају времена ни да једу ни да спавају – март, април, мај. У преосталим месецима обављају се само припремни и поправни радови. Сваки стакленик запошљава најмање 3-4 особе. Породица може самостално узгајати 50,000 биљака. Штавише, ако је овде откупна цена 45 тенге, онда у граду цена таквих петунија достиже 600 тенге по цвету, деле локални становници. Једини проблем је, кажу узгајивачи, недостатак радника. Локални узгајивачи цвећа спремни су да плате пет хиљада тенге дневно, што је сасвим добро за рурална подручја региона Северног Казахстана.